Povod za ovo sećanje je odluka francuskih proizvođača vina prirodnom metodom da urade nešto suprotno duhu onoga što rade – da zatraže pomoć države i ubace u kalup nešto za šta su do juče tvrdili da se ne može ukalupiti. Definisali su „prirodno vino“ kako bi se zaštitili od industrije koja je ukapirala da će pare u budućnosti biti u organskom, biodinamičkom, prirodnom i autentičnom i koja je masovno počela da izbacuje svoje „prirodne“, „autentične“ proizvode. U nedostatku regulative, moglo im se.
Sećanje je od pre tridesetak godina na komšiju Krisa iz Kejmbridža (onog pored Bostona), koji je imao veoma uspešnu prodavnicu autentičnih, starih, orijentalnih ćilima. Kris je bio visok i plav Turčin sa devojkom Kineskinjom, tankom i visokom. Često smo se sretali na koncertima Bostonske filharmonije i na otvaranju raznih izložbi. Uvek savršeno obučeni, elegantni, sofisticirani.
U prodavnici, međutim, Kris je bio neobrijan, neopran, u nekoj dronjavoj potkošulji i širokim pantalonama od tankog platna vezanim učkurom.
– Vole japiji da se u radnji malo „čuje“. To im stvara utisak autentičnosti– objasnio mi je.
I njegov pomoćnik, rođak iz domovine, koji je obično sedeo u fakir poziciji na gomili ćilima i šio jastučiće i stazice od ostataka pocepanih ćilima, dobro se „čuo“. A momak je bio uspešan student na Em-aj-tiju (M.I.T.) i nikako nije takav išao na predavanja i vežbe.
Kris je svake godine kretao put Balkana kamionom iznajmljenim u Austriji. Stajao bi u selima po Srbiji i Bugarskoji obznanjivao stanovništvu da kupuje ćilime. Stare, nove, pocepane, svejedno, sve za 10 dolara komad. Prodavaca nije falilo. Bilo bi tu svačega, ali dok dođe do odredišta, bratovljeve plaže negde u Turskoj, dobro bi napunio kamion.
Tu bi se onda radilo sortiranje. Pocepani i manji komadi na jednu stranu, od njih bi se pravili jastučići, prekrivači za nameštaj i stazice. Evo i sad mi jedno Krisovo starinsko i skupo jastuče služi kao lumbalna potpora na neudobnoj radnoj stolici. Oni stvarno starinski bi se pažljivo popravljali, regenerisali i pakovali za slanje u Kejmbridž odmah tog leta. A oni novi, a takvih je bilo najviše, rasprostirali bi se po bratovljevoj plaži da ih izgaze turisti i izbledi sunce do jeseni, kada bi kretali preko okeana kao vekovima rabljeni, autentični, starinski ćilimi.
Ti su još najbolje prolazili. Mašinski vezeni sa gustim tkanjem bili su dobro očuvani, bez pocepotina i rupa, a opet nejednako izbledeli i sa ponekom „starom“ flekom uverljivo autentični.
Ja sam se tada, vrata do Krisove radnje u firmi mog drugara, bavio visoko specijalizovanim, stručnim, dobro plaćenim poslom. Vozio sam 10 godina stari Datsun 280Z. Kris je vozio najnoviji Porše 911.
Naravoučenije ove priče je da se stalno treba prisećati izreke „nije zlato sve što sija“. Za koju godinu, kada veliki zaspu tržište organskim, biodinamičkim, prirodnim, autentičnim, a jeftinim vinima, treba malo začeprkati i videti šta se krije iza etikete. Neki od velikih će zaista biti autentični i treba ih podržati kao i male. A neki možda imaju brata sa plažom negde u Turskoj. Marketing je čudo. I zato pre nego što kupite prirodno vino – upoznajte vinara!
Verzija ovog članka objavljena je na portalu vino.rs 29.04.2020.