De gustibus


Verzija ovog članka objavljena je na portalu vino.rs 10.08.2020.

Na ovaj tekst me je nagnala jedna misterija vezana za moje vino Ćilibar od sorte panonia.

Od kada sam počeo da pravim Selenu od sorte tamjanika, prodaja Ćilibara na kućnom pragu je drastično opala. Ljudi dođu, degustiraju sva vina, i na kraju kada treba da se odluče šta da kupe i ponesu sa sobom, Ćilibar često nije na spisku. Selena je gotovo uvek. I, naravno, Indigo.

Osim ako posetioci nisu iz Zapadne Evrope ili Amerike. Oni obavezno kupe Ćilibar, a retko ko Selenu.

Nedavno sam imao priliku da ugostim Iv de Sejnt Žo koja u Njujorku zastupa pedesetak francuskih vinarija gornje-srednje klase. I pitam je, o čemu se tu radi?

Kaže Iv da je poslednjih desetak godina došlo do pomeranja ukusa, prvo na tržištu Amerike. A pošto su oni najveći potrošači, vinarije su morale da prilagode svoj stil novom ukusu ako su želele da opstanu. Traže se sveža bela vina, cvetno-voćna, sa naglašenim kiselinama, diskretnim mirisima i umerenim alkoholom. Tvoj Ćilibar je baš to.

Selena je, kao oni ekstra mirišljavi, naglašeno voćni sovinjoni, mogla da bude hit početkom dvehiljaditih. Vremena i ukusi se menjaju.

Baš lepo, pomislih, ali ja ne prodajem vina u Njujorku nego u Beogradu. Zato sam ove godine odlučio da proverim u praksi mit o drastičnoj redukciji roda radi dobijanja boljih vina, i sa nekih 1 – 1,2 kilograma po čokotu skinuo rod u vinogradu panonije na 600 – 700 grama. Biće manja količina, ali nema veze, manje se inače prodaje.

A Selene ću da pravim duplo više, i da tako čekam da ukusi na srpskom tržištu sustignu one svetske. Samo se plašim da će za to vreme svetski ponovo otići u nekom drugom smeru.