Tajne uspešne degustacije

Verzija ovog članka objavljena je na portalu vino.rs 22.07.2020.

Neposredno posle ukidanja vanrednog stanja, čim je krenulo lepo vreme, počeo sam da reklamiram na društvenim mrežama degustacije u vinariji. I, potpuno neočekivano, krenula je navala.

I ranije sam povremeno pokušavao da privučem goste, ali sa prilično slabim rezultatima. Opravdavao sam nedostatak interesovanja nedovršenim prilazom (staze od nabijenog tucanika i natur beton), nemanjem prave degustacione sale (goste primam u svojoj kući), malim brojem etiketa. Međutim, za sve sam bio kriv ja. Usmeravao sam marketinške poruke na pogrešnu publiku.

Ljudi koji su nagrnuli bili su potpuno druge fele od očekivanog. Gotovo niko nije imao želju da se prošeta kroz vinariju i malo koga je interesovala tehnologija pravljenja vina. Želeli su samo da se opuste u domaćoj atmosferi, da uživaju u pogledu, i da čuju dobru priču.

A priča ima onoliko. Od Rimljana koji su tu odmarali svoje vojnike, preko posebne mezoklime gde sve raste brže, krupnije, sočnije (meštani zovu Plavince “Srpska Kalifornija” i zemlja je ovde pet puta skuplja nego u ostatku gročanskog atara), pa priče kako je nastao naziv Plavinci (nije zato što Dunav plavi), pa kako sam ja, potpuno slučajno, krenuo u vinski poslovni poduhvat…

Nedovršena infrastruktura, haos u dvorištu od gajbica za berbu i viška tankova, traktora i priključnih mašina, i drugog što je po mom mišljenju ružilo doživljaj, bili su u stvari prednost.

Ljudi se nisu osećali malim, vinski neobrazovanim, i slobodno su iznosili svoje predrasude i strahove u vezi vina. U meni su videli dobroćudnog čiku koji će im pomoći da bolje uživaju u vinu. Otvoreno su priznavali da su oni samo obične vinopije, da ne umeju da prepoznaju arome i ukuse i zahvalno primali sugestije u kom pravcu da ih traže.

Bilo je i gostiju koji uopšte ne piju vino. Oni su došli sa prijateljima vinopijama da provedu lep dan u Grockoj, a vinarija Plavinci je bila samo jedna od usputnih stanica. A da u Grockoj, na samo pola sata od Beograda, ima šta da se doživi, ima.

Tu su arheološka nalazišta Vinča i Starorimska grobnica; manastir Rajinovac; legendarni restoran Vinogradi ili, alternativno, par autentičnih restorana na obali sa tek ulovljenom ribom; konjički klub Urbani kauboj; Rančićena kuća; i sam centar Grocke, čaršija pod zaštitom države istog značaja i statusa kao Skadarlija i Kosančićev venac.

Lekcije iz marketinga su bile jasne – usmeri se na ljude koji hoće da pobegnu iz grada, da se opuste. Ponudi im celodnevni program (kreiraj rutu u Maps koju mogu da prate na telefonu). Budi fleksibilan po pitanju vremena dolaska i broja ljudi. I daj lični pečat. Ogromna je razlika kada degustaciju vodi vlasnik/vinar i koju vodi zgodna hostesa. Ljudi traže lični odnos.

Dakle, kolege mali vinari, ne morate da ulažete u veličanstvene degustacione sale i najmoderniju opremu. Budite ono što jeste i posetioci će doći.